15. фебруар 2014.године

Било је лепо сунчано јутро. Стајали смо са родитељима на аутобуској станици и жељно исчекивали наш аутобус. Али када смо кренули, тек је тада неко у аутобусу рекао: "- Златиборе, брзо ти стижемо ! "

Тако је почела наша посета Златибору. Стигли смо испред хотела око 12 сати.

На нашим лицима могло се видети одушевљење када смо видели пространи терен испред хотела и осетили топлину златиборског сунца на својим лицима. Стигли смо на ручак.

Прво смо  ручали, а затим распаковали своје кофере у собама, које су у најмању руку биле трокреветне.

Одмах увече смо се упознали са аниматорима Милицом, Славком, Марином, Даретом и осталима. Они су учинили да сваки наш дан проведен на Златибору буде испуњен активностима, уз њих смо се дружили и са осталом децом. 

Наш хотел се звао "Голија", а поред нас је био хотел "Сунчани брег". Ту смо упознали другаре из Словеније, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Заиста нам је било лепо.

Оно што бих издвојила јесу шетње од по неколико километара, контакт-клуб и наравно дискотека. 

Остале активности су се огледале у спортским играма, аеробику, јутарњим вежбама и другим такмичењима. Занимљиво је што су девојчице победиле дечаке у надвлачењу ужета.

Пре вечере смо имали занимљив контакт-клуб са разним играма шминкања, облачења и друго.

Што се тиче шетњи по Златибору, обишли смо сва могућа места  од којих би издвојила Торник, Караулу и Видиковац. Наравно, из те шетње смо имали и прилике да покажемо орјентацију у природи и да видимо тркачке стазе  и паркове.

Аниматори су се заиста потрудили да се ми одморимо, да покажемо своје вештине, да се смејемо и забављамо. 

После вечере имали смо музички квиз  "Ја имам таленат", маскембал, а после тога дискотека.

Уз Марину, Милицу и Дарета  и осталу екипу научили смо разне кореографије.

Пошто смо на сваку активност сакупљали бодове, задње вечери у нашој дискотеци дошла су и деца из хотела до нас. Поделили су дипломе свакој екипи, а нама је било жао што се растајемо од тако предивних људи.

21. фебруар 2014. године

Ујутро смо сви, узевши кофере, погледали још једном хотел, аниматоре и ушли у аутобус. 

На крају смо сви искрено плакали, иако је по неко и крио сузе. 

Остале су само наше уплакане очи и аутобус који стиже кући...

Из дневника Александре Николић.