ПРАВИЛНА ИСХРАНА И ЗДРАВЉЕ

Будимо срећни, али како? Многи се то питају. Постоји много начина, а један од њих је и ова тема.

Да би човек могао да живи и опстане потребна је редовна храна. Она је широк појам који подразумева веома разноврсне намернице, које морају бити и животињског и биљног порекла. Тек тада ће она испунити свој основни задатак - да обезбеди све неопходне састојке потребне човечјем организму како би се правилно и здраво хранио. Правилна и здрава исхрана подразумева редовно узимање оброка у одређено време. У саставу тих оброка мора се наћи храна која садржи много вештачких творевина,много зачина, не много масних јела и јаких запршки. Наше тело захтева умереност, редовност, разноврсност и наравно хигијенски исправне намернице: месо, јаја, воће, поврће, млеко и сви његови производи без индустријских додатака, су основа правилне и здраве исхране. Наравно, сва та храна мора бити равномерно заступљена у недељном периоду.

За нас, децу у развоју, храна треба да се узима у три главна оброка и две ужине. Поштујући све напред наведено наш организам ће таквом правилном и здравом исхраном бити правилно развијен, а ми ћемо бити срећни, здрави и задовољни.

Анђела Костић, VII-1
12.10.2010. године

ПРАВИЛНА ИСХРАНА И ЗДРАВЉЕ

Година за годином брзо пролази. И не стигох, чини ми се, ни да се окренем а већ сам зрелија и паметнија.

Сватих сав труд мојих родитеља одједном, а никад о томе нисам размишљала. Порастосмо јаке и здраве девојчице ја и моја сестра. На селу живети је велика предност, само ако хоћемо да се трудимо да хемикалије разне избегавамо. Моји родитељи све што посаде ништа не прскају, гледају да то буде све природно. Једемо природно воће и поврће, и не жудимо за брзом храном и вештачким соковима. Понекад ми дође за време одмора да деци која купују хамбургер и кока-коле, да им то избацим и покажем сендвич који ја носим , који је здравији и укуснији. У мојој кући конзерванси су избачени, све се пастеризује. Здравље је највеће богатство које мало ко зна да цени. Пити домаће сокове, јести здраву храну, живети здраво,то сваки човек може себи да приушти. За то му није потребно много новца, луксузних аутомобила, него само добра воља. Мојим вршњацима бих поручила да замоле родитеље за здрав живот. Треба се бавити спортом, удисати чист ваздух без дуванског дима. Ми смо деца, пред нама је будућност. Не загађујте околину, јер лепоте што Србија има ретко која земља поседује.

Живимо здраво, волимо друштво око себе и ето нама срећног и здравог детињства које свако дете треба да има. Неће бити болести и разних бактерија, јер ће здрав живот од тих напасти да нас спаси.

Јована Младеновић, VII-2
12.10.2010. године

НА ГРОБУ СТРЕЉАНИХ ЂАКА

Бежим из стварности и будна сањам. Стојим над гробовима стрељаних ђака. Имам осећај као да се надамном спустила нека завеса и прекрила све оно што сам до тада (по)знавала и о овом злоделу на простору нам нашем. Имам осећај као да се наново рађам. као да све наново почиње да траје у мени: мисао, боја и сеђање на догађај тај. А пре свега начин на који сам била заплашена.

Неки ме је чудан осећај надвладао – имала сам чак утисак да се то стрељање врши непосредно пред мојим очима. Огроман бол надвлада цело ми биће моје. Отужно и немоћно склопих очин – у тежњи да све то од себе одстраним или бар заборавим сазнање о том разуму необјашњивом зло(делу. Мисао о тежњи тој затаји – не успех да заборавим ту разуму необјашњиву сцену. Не успех чак ни у мислима својим да помогнем тим несрећним ученицима и спасим их од невоље и туге која им се тако незаустављиво приближавала. Та немоћ поче да ме гуши – израсте чак и у бол. За ђацима настрадали и - другарима мојим – све обасја само ми суза моја.

Они су пут свој на свету овом овоземаљском завршили тиме и тако што их је на крају сачекао метак зликоваца нашега доба. Кажем метак и додајем – не могу још да поверујем да је и таквих касапа било – да су чак и децу недужну брзо, олако и немилосрно примеравали оваквом страдању. Због њих је са овог простора нестала сва њихова младост препознатљива једино у дечијој невиности. Пробудио ме је мамин глас. Сан је нестао, а са њим и чета ђака “у истом трену”.

Радовић Андријана VII-1

27.јануар 2011. год.

"СТИГАО ЈЕ МАЈ У МОЈ КРАЈ"

Марија Вучинић

4. разред, издвојено одељење ВУЧА

13.мај 2011. год.

на врх странице